Teški metali, pepeo iz termoelektrana, nafta, otpaci iz klanica, direktno ispuštanje kanalizacije - glavni su izvori zagađenja reka u Srbiji. Dodajmo na to i neuređene deponije, poljoprivredu i saobraćaj. Naši najveći gradovi ispuštaju neprečišćene otpadne vode direktno u reke jer ne poseduju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Danas se u Srbiji prečišćava svega nekoliko procenata otpadnih voda.
Svi veći gradovi u Srbiji kanalizaciju direktno izlivaju u vodene tokove bez ikakvog prečišćavanja. Beograd svu otpadnu vodu kroz 20 izliva direktno ispušta u Dunav i Savu. Za rešavanje ovog problema potrebna su finansijska sredstva, koja po proceni stručnjaka, prelaze milijardu evra.
Oko 50 odsto zagađenja ispuštenog u reke dolazi od industrijskih postrojenja. U maju 2010. usvojen je Zakon o vodama kojim je predviđeno da visina naknade za zagađivanje voda bude takva da zagađivač ima veći interes da gradi postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, nego da plaća naknadu.
Do sada su uslovi za ispuštanje otpadnih voda utvrđivani na osnovu kvaliteta vodotokova u koji se one ispuštaju, dok će po novom propisu to biti rađeno u zavisnosti od tehnoloških procesa određene industrije, a zagađivač će plaćati kazne ukoliko prekorači granice dozvoljene emisije.
Poljoprivreda je jedan od značajnih korisnika vodnog resursa i znatno utiče na kvalitet površinskih i podzemnih voda. Ona predstavlja jedan od osnovnih izvora zagađenja voda. Taj proces je prvenstveno izazvan upotrebom đubriva i brojnih hemijskih sredstava u savremenoj poljoprivrednoj praksi.
S obzirom da u Srbiji u ovom trenutku ne postoji nijedan grad ili opština koji imaju u potpunosti regulisan problem tretmana otpadnih voda, rešavanja problema zahteva velike budžete i opsežne radove.
Kao pomoć u rešavanju ovog velikog problema, važno je napomenuti da će Fond za zaštitu životne sredine pomoći svakoj opštini i sufinansirati projekte izgradnje prečistača otpadnih voda, a opštine mogu konkurisati i kod pretpristupnih fondova Evropske unije iz kojih se i finansiraju takvi programi.
Ubrzani razvoj novih tehnologija danas nalaže neophodnost stalne edukacije i pravovremene informisanosti zaposlenih u svakoj odgovornoj kompaniji.
Prihvatanje činjenice da smo ovu planetu dobili samo na korišćenje od naših predaka, a pozajmljujemo je od naših potomaka, svrstava nas u grupu onih koji teže da budu deo rešenja, a ne deo problema. Energetska kriza, odnosno potreba za štednjom energije, rezultirala je izuzetno značajnim napretkom tehničkih rešenja.
Čovek je deo prirode i neraskidivo je povezan sa njom. Za zdravlje svakog čoveka i i njegovu psihičku i fizičku ravnotežu neophodan je što duži boravak u prirodi, ali i korišćenje njenih resursa. Banjska lečilišta predstavljaju mesta gde se uz pomoć prirode pomaže isceljenje svakog bolesnog organizma a turistima pruža mogućnost opuštanja i razonode u prijatnom i zdravom okruženju.
Energetska efikasnost podrazumeva niz mera koje se preduzimaju u cilju smanjenja potrošnje energije, a koje pri tome ne narušavaju uslove života i rada.
Sve uređene države sveta već su različitim merama regulisale upotrebu štedljivih sijalica, tako da su one obavezne u svim javnim zgradama. Za njihovu kupovinu daju se značajne poreske olakšice, dok postoje države poput Australije koje su potpuno zabranile prodaju klasičnih sijalica.
Krаđa električne energije predstavlja vаžаn tehnički, ekonomski, prаvni problem i direktno ugrožаvа isporuku ovog vida energije. Samim tim, borbа protiv krаđe električne energije jeste zаdаtаk od opšteg društvenog znаčаjа.
Ova negativna pojava koja je u usponu, prisutna je i u razvijenim zemljama gde se prosek gubitaka do 7% smatra ekonomski održivim. Kod nas, situacija je ozbiljnija.