Osnovni zadatak poljoprivredne proizvodnje je da obezbedi dovoljne količine hrane i sirovina organskog porekla za postojeću ljudsku populaciju. Stalna potreba povećanja produktivnosti proizvodnje, dovela je do nekontrolisanog korišćenja agrohemikalija, intenzivne primene teške poljoprivredne mehanizacije u obradi zemljišta, ali i do ugrožavanja prirodnih procesa. Sve je to dovelo do značajnog narušavanja kvaliteta životne sredine.
Danas, organska poljopriveda predstavlja čitav sistem upravljanja proizvodnjom koji promoviše ozdravljenje ekosistema, uključujući biodiverzitet i biološke cikluse a za cilj ima proizvodnju hrane visokog kvaliteta.
Pokret organske proizvodnje razvio se dvadesetih godina prošlog veka u baštenskim uslovima, nudeći proizvodnu raznovrsnost seoskim porodičnim zajednicama. Danas, uprkos ekonomskoj krizi, na svetskom tržištu stalno raste promet organske hrane.
Kako bi postali ovlašćeni organski proizvođači, uzgajivači moraju sprovesti proces konverzije na svojoj zemlji u trajanju od 2 do 3 godine. Samo parcele, koje nisu korišćene u poslednje dve godine, mogu se, ako ispunjavaju ostale uslove, odmah koristiti za organsku poljoprivredu.
Osnov organske poljoprivrede je plodored, kao sistem biljne proizvodnje, postavljen u skladu sa tipom proizvodnje i plodnošću zemljišta. Plodoredu su podređeni sistemi obrade zemljišta i đubrenje.
U organskoj proizvodnji od prelaznog perioda neophodno je uspostavljanje "eko-koridora", traka širine 1-2 m sa mešanim korisnim biljkama ili samoniklim vrstama. Ovi eko-koridori se sade na svakih 50-100 metara širine parcele jer to je domet delovanja predatora.
U organskoj proizvodnji biljne bolesti, štetočine i korovi suzbijaju se: pravilnim izborom vrsta i sorti bilja i uništavanjem korova fizičkim i mehaničkim putem. Suštinu zaštite biljaka čine metode integralne zaštite, uz primenu različitih bioloških sredstava za zaštitu.
Korišćenje vode za navodnjavanje u proizvodnji organske hrane je veoma značajna mera. Od nesumnjivog značaja je kvalitet te vode. U organskoj proizvodnji voda za navodnjavanje mora biti I ili II klase.
Pakovanje gotovog organskog proizvoda je uvek u ambalaži od prirodnih materijala. Uslovi čuvanja treba da su optimalni a nije dozvoljeno korišćenje jonizujućeg i drugog zračenja. Ceo postupak od prijema do tržišta je dokumentovan i podložan kontroli.
Iako organska proizvodnja ima svojih prednosti, postoje mnogi problemi. Niska svest potrošača, nerazvijeno tržište, i loš standard stanovništva, visoke cene kontrole i sertifikacije, samo su neki od brojnih problema sa kojima se suočavaju proizvođači iz ove oblasti poljoprivrede.
Iako poslednjih nekoliko godina proizvodnja organske hrane postaje sve zastupljenija u Srbiji, broj ljudi koji se bave ovom granom poljoprivrede je izuzetno mali. U ovoj oblasti neophodno je posedovati znanja i veštine za bavljenje organskom proizvodnjom, poznavanje primene prilično strogih standarda i kontrola. Jednom rečju, neophodna je stalna edukacija.
Organska proizvodnja je pogodno tlo za ostvarivanje finansijske dobiti proizvođača, jer je poznato da su artikli iz ekološke proizvodnje na tržištu 20 do 40 odsto skuplji od proizvoda iz konvencionalne poljoprivrede. Ipak, za bavljenje ovom vrstom proizvodnje neophodna su početna velika ulaganja.
Ministarstvo poljoprivrede je u 2010. subvencionisalo proizvođače organske hrane sa ukupno deset miliona dinara, a planirano je da sredstva za subvencije u organskoj proizvodnji u 2011. godini budu duplo povećana.
Danas se ističe da je budućnost našeg agrarnog izvoza baš u proizvodnji organske hrane. Ona se do nedavno u Srbiji gajila samo na 0,3 odsto površine tj. na manje od 2000 hektara a mogućnosti i cilj su da to bude na 600.000 hektara. Ono što je sigurno: od uzgoja organske hrane se pristojno živi.
Od organske proizvodnje svi bi imali koristi. Naša organska hrana može da se izveze u zemlje EU gde je već uočeno da su ljudi, koji redovno koriste organske proizvode, zdravi. Organska proizvodnja u suštini ima cilj da se uz kvalitetnu proizvodnju očuva životna sredina, što je još jedan važan aspekt. Uspešni privredni razvoj, očuvana priroda i zdraviji ljudi – pitanje je samo da li ćemo iskoristiti te mogućnosti?
Krаđa električne energije predstavlja vаžаn tehnički, ekonomski, prаvni problem i direktno ugrožаvа isporuku ovog vida energije. Samim tim, borbа protiv krаđe električne energije jeste zаdаtаk od opšteg društvenog znаčаjа.
Ova negativna pojava koja je u usponu, prisutna je i u razvijenim zemljama gde se prosek gubitaka do 7% smatra ekonomski održivim. Kod nas, situacija je ozbiljnija.
Ubrzani razvoj novih tehnologija danas nalaže neophodnost stalne edukacije i pravovremene informisanosti zaposlenih u svakoj odgovornoj kompaniji.
Sve uređene države sveta već su različitim merama regulisale upotrebu štedljivih sijalica, tako da su one obavezne u svim javnim zgradama. Za njihovu kupovinu daju se značajne poreske olakšice, dok postoje države poput Australije koje su potpuno zabranile prodaju klasičnih sijalica.
Prihvatanje činjenice da smo ovu planetu dobili samo na korišćenje od naših predaka, a pozajmljujemo je od naših potomaka, svrstava nas u grupu onih koji teže da budu deo rešenja, a ne deo problema. Energetska kriza, odnosno potreba za štednjom energije, rezultirala je izuzetno značajnim napretkom tehničkih rešenja.
Čovek je deo prirode i neraskidivo je povezan sa njom. Za zdravlje svakog čoveka i i njegovu psihičku i fizičku ravnotežu neophodan je što duži boravak u prirodi, ali i korišćenje njenih resursa. Banjska lečilišta predstavljaju mesta gde se uz pomoć prirode pomaže isceljenje svakog bolesnog organizma a turistima pruža mogućnost opuštanja i razonode u prijatnom i zdravom okruženju.
Energetska efikasnost podrazumeva niz mera koje se preduzimaju u cilju smanjenja potrošnje energije, a koje pri tome ne narušavaju uslove života i rada.